Tabla je starinska, kamena, sa patinom vremena. Praktično uzidana u portu crkve. Na njoj ćirilični natpis:
„Ову порту
ограду благоч. Општина год: 1885. на ту је цел ТРИВУН ВУЈИН бивши ц.к.сатник
у миру последњом вољом својом завештао
ПЕТ СТОТИНА ФОР.“
Porta je zidana ograda oko crkve. Iako je reč latinskog porekla i doslovno znači vrata, u Vojvodini ovako zovu ograđena crkvena dvorišta bez obzira da li je crkva pravoslavna, katolička ili evangelička. Ova je pravoslavna. Posvećena Prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja u narodu poznatiji kao letnji Sveti Nikola u Vojki. Impresivnih je dimenzija, izgrađena 1857. godine.
Vojčani vek i po prolaze pored narečene table a da ne znaju ko je bio Trifun Vujin.
„Znam za ovu tablu ali ne znam ko je. Ima u Vojki dosta porodica sa prezimenom Vujin. Evo, i tu u Dužnoj ulici, zovu ih „Putnikovi“. A ima ih još nekoliko kuća na više mesta u Vojki. Valjda je neki njihov predak“- kaže nam jedan prolaznik.
„Trifun Vujin je kapetan carske vojske i veliki srpski dobrotvor“- kaže nam Stevan Korać – Šele, pesnik amater i hroničar sela.
„Rođen je u Vojki 1819. godine koja je u doba još uvek pripadala Petrovaradinskoj regimenti, vojnoj – teritorijalnoj jedinici Vojne krajine u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji. Njegov otac Nestor bio je starešina u graničarskoj zadruzi a majka Makrena domaćica. Evo, i njihove grobove sam pronašao na vojačkom groblju i obnovio“- pokazuje nam Šele sliku nadgrobnih spomenika iz sredine 19. veka.
U 17. godini postaće vojnik u petrovaradinskom IX graničarskom regimentu. Sledeće godine postaje „frajton“ a 1841. kaplar. Nekoliko godina kasnije postaje narednik a potom dobija i čin poručnika i kapetana II reda. Učestvovao je u Revoluciji 1848. godine, u ratu protiv Pijemonta i Francuske 1859. godine i u ratu sa Pruskom 1866. godine.
„Kažu da je kao vojnik i oficir bio vrlo savestan u službi. Komandovao je kao poručnik u vojnim kompanijama u Kupinovu i Beški, a docnije kao kapetan u Šimanovcima i Banovcima, tako da je bio dobar poznavalac prilika u Sremu. Uživao je veliki ugled u vojsci i kod austrijskih vlasti, ali i među lokalnim srpskim stanovništvom, što je njemu bilo još važnije. Zbog stalne brige za svoj narod dobio je nadimak „Stric“ kod onih koji su ga voleli i poštovali. Bio je veliki rodoljub, stalno se interesovao za položaj Srba u Habzuburškoj monarhiji, bio pretplaćen na ondašnje srpke listove“ – navodi Šele.
Pored oficirske karijere istakao se i kao veliki dobrotvor. Iza sebe je ostavio testament kojim je ostavio crkvi u Vojki 500 forinti i Srpskom narodnom pozorištu 100 forinti. Takođe, zaveštao je čak pet hiljada ondašnjih forinti Fondu Srpske velike gimnazije novosadske. Danas je to čuvena Gimnazija „Jovan Jovanović – Zmaj“ i tamo je Trifun Vujin apostrofiran kao jedan od najvećih dobrotvora ove ustanove koje postoji od 1811. godine.
U svom zaveštanju napisao je: „Nadam se da će ovim mojim primerom i druge budne srpske rodoljube probuditi, da i oni to isto učine, da se naši postojeći prosvetni zavodi osiguraju!“
Nakon penzionisanja živeo je u Novom Sadu gde je i umro u 65. godini života 22. februara 1885. godine. Sahranjen je na Almaškom groblju gde mu se i danas nalazi spomenik među ostalim istaknutim političkim, kulturnim i javnim radnicima srpske Vojvodine 19. veka.
„Trifun Vujin se ne sme zaboraviti dok i jedan Srbin severno od Save i Dunava postoji!“ – poručuje nam na kraju Stevan Korać – Šele.
A da li je vreme da u svom rodnom selu, pored table stare vek i po, Trifun Vujin dobije i trg, ulicu, spomenik ili neki sličan eponim?
Ovaj sadržaj je deo projekta "Život iza naziva" koji je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
