Ulica nije velika. Praktično sokak, prolaz između dve velike staropazovačke ulice u tzv. “Srpskom kraju”- Vuka Karadžića i Jana Sikore. Ulica je uzana i zbog toga jednosmerna. Nema tipičnu sremačku širinu sa travnjakom ispred kuće, jendekom i ćuprijom. Nema mesta čak ni za klupu. I na jednom i na drugom kraju je tabla “Dr Georgija Mihailovića”.
Sanja Brajkovski je odrasla i ceo život provela u kući na sredini te ulice. I danas sa dve ćerkice i mužem živi u njoj.
“Nekada se zvala Prvomajska. Ne mogu da se setim kada joj je dato ovo ime. Još negde devedesetih godina. Nismo znali ko je Georgije Mihajlović. Posle smo čuli da je neki čuveni lekar iz Inđije” – kaže Sanja.
Dr Georgije Mihailović potiče iz vukovarske porodice koja je iznedrila brojne lekare, advokate i akademike. Čak je i majka čuveneg srpskog pesnika Branka Radičevića poreklom iz ove familije. Otac mu je bio apotekar i zbog preduzetničkih iskoraka, otvara apoteku u Staroj Pazovi gde se porodica iz Vukovara i preselila. Georgije će završiti maturirati u Novom Sadu 1910. a potom završiti i medicinu u Gracu 1916. godine gde će do 1918. godine raditi kao sekundarni lekar u Opštoj zemaljskoj bolnici.
Po završetku 1. Svetskog rata vraća se Staru Pazovu koja je postala deo Kraljevine SHS, zapošljava se kao sanitetski referent a potom kao lekar u državnoj i privatnoj praksi. Dr Mihailović se zajedno sa dr Vladimirom Verešom u tom periodu angažovao na zdravstvenom vaspitanju naroda.
“Pored organizovanja raznih tečaja u cilju zdravstvenog vaspitanja i iz prve pomoći, sam je održao niz popularnih predavanja i bio saradnik u organizovanju domaćičkog tečaja koji je ubrzo prerastao u stalnu Domaćičku školu za Srem” – napisao je u tekstu o ovom lekaru Dejan Lazić.
Na početku 2. Svetskog rata biva odveden u zarobljeništvo u Nemačku, da bi po oslobođenju bio angažovan na lečenju ranjenika na Sremskom frontu.
Seli se u Inđiju 1947. gde će raditi kao železnički lekar, a zatim kao lekar Doma zdravlja.
Paralelno sa medicinom, dr Georgije Mihailović se bavio književnošću, tačnije bibliografijom. Bio je neumorni sakupljač knjiga. Posedovao je veoma bogatu kolekciju u kojoj je pored medicinskih naslova najviše bilo izdanja srpske književnosti od kojih su neki istinski bibliografski rariteti.
“Od mladosti je sakupljao knjige a bio je jako zainteresovan za filozofiju, posle je sakupljao i medicinsku literaturu, a pred Drugi svetski rat počeo je da sakuplja stare srpske knjige. Dodatni podsticaj toj njegovoj aktivnosti bilo je stradanje biblioteka fruškogorskih manastira u Drugom svetskom ratu, uništenje Narodne biblioteke 1941. godine, premeštanje Patrijaršijske biblioteke iz Sremskih Karlovaca u Zagreb. On je sa velikom strašću sakupljao stare srpske knjige, s tim da se posebno bazirao na 18. vek. Sakupivši veliku zbirku knjiga, nekako je došao na ideju da napiše bibliografiju tih knjiga. Biblioteka Matice srpske, a zatim i druge beogradske biblioteke dozvolile su mu da nosi stare knjige kući, što je u to vreme bilo presedan, s obzirom na tadašnji društveni režim”, ispričao je na predavanju o ovoj ličnosti vukovarski bibliotekar Borivoje Čalić.
Njegov predani rad na sakupljanju knjiga rezultirao je kapitalnim izdanjem “Srpska bibliografija XVIII veka” iz 1964.
Takođe, u njegovoj kolekciji može se naći i zbirka kalendara i zbirka dimničarskih novogodišnjih čestitki.
Umro je 1969. u beogradskoj bolnici od posledica srčanog udara. Sahranjen je u Staroj Pazovi.
S obzirom da da je skoro dvadeset godina živou u Inđiji, tamo se od 1983. u njegovu čast održavaju Susreti bibliografa.
I baš kao ta mala ulica između dve velike, i život dr Georgija Mihailovića bio je nenametljiv, ali duboko ukorenjen u istoriji Starе Pazove i srpske kulture.
Ovaj sadržaj je deo projekta "Život iza naziva" koji je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
