Zimski kamp Dijabetološkog saveza Srbije okupio je ove godine dvadesetoro dece iz svih krajeva zemlje uzrasta od 10 do 16 godina, sa ciljem da ih osnaži da samostalno brinu o dijabetesu, ali i da doprinese razbijanju predrasuda o ovoj hroničnoj bolesti.
Kamp se održava od 3. do 7. decembra i predstavlja četvrto po redu okupljanje ovakvog tipa.
Tokom višednevnog druženja, deca uz pratnju medicinskog tima od više od deset stručnjaka uče kako da pravilno broje ugljene hidrate, daju sebi insulin, prate svoje stanje i preuzmu odgovornost za svakodnevno vođenje dijabetesa.
Poseban akcenat stavljen je na osamostaljivanje, što mnogim mališanima predstavlja veliki korak.
Koordinator zimskog dečijeg kampa, Lazar Begović, ističe da je ovaj proces ključan:
„Trenutak osamostaljivanja za svako dete je važan, a posebno za dete sa dijabetesom. Mnoga deca kada dođu kod nas, uglavnom im roditelji pomažu da spreme hranu, da daju sebi insulin. Mi se ovde trudimo da svakom detetu damo priliku da on sam nauči kako da brine o sebi, kako bi kasnije mogao sam, na primer, da ode na ekskurziju, da roditelji ne brinu, i da u školi može drugima da pokaže kako to funkcioniše i da bolje objasni, kako bismo prevenirali neku možda stigmu i diskriminaciju o dijabetesu.“
Među učesnicima su i četrnaestogodišnja Tamara Vujačić iz Niša, koja sa dijabetesom živi od devete godine, i dvanaestogodišnji Pavle Stanković iz Šapca, koji je bolest otkrio pre godinu dana.
Svoje priče rado su podelili sa vršnjacima, ali i objasnili koliko im kamp znači.Tamara kaže da je prve simptome primetila njena majka.
„Dijabetes sam dobila 2020. godine, moja majka je primetila da sam stalno bleda, da mi se mnogo pije voda. Kada sam saznala, imala sam 9 godina i nisam baš toliko znala o tome, znala sam samo da je moj pokojni deda imao to i znala sam samo da nije mogao tortu da jede. Nisam toliko shvatila da je to ozbiljno, da mogu da imam neke posledice ako ne vodim računa i evo sada posle pet godina mogu da kažem da dosta dobro vodim računa, da sam podigla svest o tome, da moji drugari isto sada dosta znaju o tome što mi je mnogo drago“.
Iako je u srednjoj školi naišla na nerazumevanje, uspela je da razbije predrasude među vršnjacima.
„Ja sam sada srednja škola i dosta dece nije znalo baš šta je dijabetes ali ja sam se potrudila u mom odeljenju i u drugim odeljenjima da im pokažem šta je to, da im kažem da je to ozbiljno i da ne treba da se šalimo sa tim. U osnovnoj školi su me malo zezali ali to je brzo bilo rešeno“.
Pavle je, pak, mislio da će mu dijagnoza promeniti život mnogo više nego što se ispostavilo:
„Otkrio sam dijabetes pre godinu dana. Moji roditelji su primetili da sam dosta oslabio, da sam spavao, da sam pio dosta vode. Niko u mojoj familiji nema dijabetes i mislio sam da neću moći da pojedem ni čokoladu, ni jafu, ni krem bananu a sada jedem sve u umerenim količinama“, kaže on.
Najveću podršku Pavle pronalazi upravo na kampu, među decom koja prolaze kroz isto iskustvo.
„Mene ohrabruje zato što vidim da su svi srećni, a imaju više od mene godina dijabetes. I ja mislim da ću tako i ja“, dodao je.
Važnu ulogu kampa vidi i pedijatar Dimitrije Cvetković sa Instituta za majku i dete, koji ističe da edukacija i otvoren razgovor smanjuju stigmatizaciju.
„Ljudi se boje nepoznatog. Najbolji način da se proširi svest jeste da deca pričaju o tome, da upoznaju sebe, da nekome ko je možda u njihovoj okolini a ne zna prenesu znanje, da pokažu ko su i šta su. Oni su deca kao i sva druga deca, odnosno odrasle osobe sa dijabetesom su ljudi kao i što smo svi mi ljudi, i zaljube se, i žive živote normalne, imaju porodice. Mora samo da se priča o tome, da se proširi svest, zato i služe ovi kampovi da se oni osnaže i da doprinesu tome da bude što manje stigmatizacije“, naglasio je Cvetković.
Kamp završava 7. decembra, a deca iz njega odlaze sa više sigurnosti, saznanja, novih prijatelja i porukom da život sa dijabetesom može biti jednako ispunjen, uz podršku, edukaciju i razumevanje okoline.
