U svakom nesrećnom ratu mnogi izgube pravo na ono najvrednije a to je - pravo na život. Žrtve postaju brojevi, statistika, lica bez imena i prezimena... Da bi se to promenilo, porodice nestalih i poginulih Srba u ratovima 90-ih u Hrvatskoj iskazali su svoja sećanja i osećanja kroz slike i priče, koje su predstavljene sinoć u novopazovačkoj biblioteci "Petar Petrović Njegoš". Jedan od njih je i Milivoj Komazec koji je u ratu izgubio oca Petra.
"Na kućnom pragu je stradao 5. avgusta '95. godine. Tražili smo ga 19 godina dok ga nismo identifikovali 2014. godine i sahranili smo ga na našem groblju u Žegaru. Ja sam u konsultaciji sa slikarskom naslikao impresije toga dana jer me je otac ispratio taj dan, u četvrtak, i stajao na pragu. Još ga vidim kako stoji i maše. Tu subotu kad je bila Oluja, trebali smo da vadimo krompir, bili smo poljoprivredni kraj. Desio se taj nesretni petak i ta sva nesreća kad smo morali otići, tako to pamtim", ispričao je Milivoj kroz suze.
Izložbu "Sećanja u slici" i knjigu "Kad čekanje i neizvjesnost uspore ritam života" organizovali su Centar za razvoj demokratskog društva Europolis i Udruženje porodica nestalih i poginulih lica Suza kroz projekat "Novi oblici memorijalizacije".
"Mi se uvek pitamo po čemu bi te osobe kojih više nema volele da ostanu upamćene. Svako od nas bi voleo da bude upamćen po svojim najsvetlijim trenucima života - šta je voleo da radi, šta je značio bližnjima. Ovaj projekat stavlja foskus na to, uključili smo članove porodica koji su izgubili svoje srodnike da nam oni ispričaju priču i da to ovekovečimo kroz literarne radove i publikacije", rekao je Ognjen Gogić, ispred Centra Europolis.
Bilo je to veče prepuno emocija, setnih lica koja su sa suzama u očima slušala životne priče prisutnih. Neki od njih još uvek tragaju za ocem, bratom, sinom, dedom, ujakom... dok su drugi bar na neki način pronašli mir. Sve u svemu, kultura sećanja ne sme i ne treba da se ugasi.
