Sve češće se u javnosti špekuliše o ponovnom vraćanju služenja obaveznog vojnog roka. U Srbiji je obavezni vojni rok ukinut 1. januara 2011. godine i od tada u vojsku idu samo oni koji to zaista žele. Nekoliko godina ranije je u okviru obavezne vojske dozvoljeno tzv. “civilno” služenje vojnog roka što su brojni mladići koristili kao prednost.
U poslednjih nekoliko godina, svaki ministar odbrane isticao je da obavezni vojni rok treba vratiti, a sada je i Miloš Vučević najavio da će biti stručne rasprave o tom pitanju i otkrio da je on za to da se vrati.
Sličnog mišljenja su i stanovnici opštine Stara Pazova koji su se u okviru ankete na sajtu rtvstarapazova.rs dvotrećinskom većinom (63%) izjasnili da su za neki oblik ponovnog služenja vojnog roka.
Skoro polovina (44%) od ukupno glasalih je da to bude kao nekad. Dakle svi zdravi mladići od 18 do 27 godine života su bili dužni da jednu godinu provedu u vojsci, van kuće, u kasarnama i vojnim poligonima i prođu adekvatnu obuku.
Da treba služiti vojsku, ali na kraći period, ili da se vojna obuka izvede na neki “lakši” način je petina lokalnog stanovništva, odnosno 19%. Još uvek se špekuliše šta bi to podrazumevalo. Da li boravak u kasarnama u kraćem periodu, odlazak na obuku svaki dan kao na posao, ili nešto treće, ni sami vojni stručnjaci nisu saglasni.
Sa druge strane, četvrtina naših ljudi (24%) misli da ne treba vraćati vojni rok i da već postoji mogućnost da onaj ko to želi, služi vojsku dobrovoljno. To mogu učiniti i mladići i devojke. Traje 6 meseci i prolazi se osnovna vojnička obuka plus specijalistička obuka za neki rod vojske. Za to vreme primaju platu u iznosu od preko 42.000 dinara. Dobrovoljno služenje vojnog roka pored borbene i specijalističke obuke odlično služi onima koji žele da nastave karijeru u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane. Budući da su ponuđene visoke zarade i plate profesionalcima u vojsci, nova oprema i mogućnost povoljnog stambenog zbrinjavanja, ne čudi što se mladi sve češće odlučuju na ovaj korak.
I na kraju, 13% njih smatra da je vojska u mirnodopskim okolnostima besmislena stvar i da je ne treba služiti. Razlozi za ovakve stavove su različiti od osobe do osobe. Najčešće su stvar ličnih uverenja, pacifizma, neke specifične ideologije ili prosto straha.
Bilo kako bilo, ako je suditi po raspoloženju lokalnog javnog mnjenja, ispraćaji i “Ne sme, Majka, da zaplače, kad u vojsku sina šalje…” bi se uveliko čulo na svaka tri meseca u našim mestima.
