(022) 310-011, 310-171
LIVE: TV ( web ) | Radio
VESTI: U toku su "Dani opštine Stara Pazova" u Slovačkoj • U ponedeljak isključenje struje u Novoj Pazovi • DANI DOSELJNIKA: U subotu umetnička kolonija "I ja volim Novu Pazovu" • DAJTE KRV: U subotu u Vojki i Golubincima, u nedelju u Novoj Pazovi • Tokom vikenda slava u Starim Banovcima • Vojačka biblioteka obeležava 100 godina postojanja • Program RTV Stara Pazova možete pratiti u digitalnoj ponudi operatera Supernova na poziciji 617 i IPTV-a na poziciji 545 • VREME: Sunčano, temperatura do 18 stepeni
Kultura 19.08.2019.
ostalo
25 GODINA NIŠVILA: I posle džeza ... džez..?

Vlatko Stefanovski zatvorio je ovogodišnji 25. internacionalni džez festival u Nišu.
Njegov zvuk koji osvaja i mlađe generacije retko se ne prepoznaje a koncert retko propušta. Njegovi su koncerti ona vrsta muzičkog užitka za koje znaš da ne mogu biti “loši”.
I ako ne znaš sve albume, ili tekstove, poneće te energija publike, odlična izvedba (koja može jedino biti loša ako je loša tehnika) i njihova energija na bini.
Glavna bina, u nedelju, poslednjeg dana festivala, na poslednjem koncertu, bila je možda i popunjena do poslednjeg mesta.
I izrazi lica onih koji su bili najbliže bini i znali da je to poslednja numera koju će čuti taj dan, na tom koncertu, pokazivali su da žele da se uživanje u njegovoj muzici nastavi…

U toku koncerta, iza bine, gitarista i pevač Džoni Turnbul, koji se priključio ekipi Boba Geldofa, i ja (po)pričali smo o bendu.
Vidno oduševljen Vlatkovim umećem na gitari, bendom i atmosferom koja je dolazila sa druge strane i uspevala da pleni publiku i iza bine, bio je skoro hipnotisan zvukom koji je dolazio.
No, nije se puno moralo pričati o koncertu, niti je trebalo, niti smo pričali.
Dovoljno je bilo samo posmatrati, slušati i uživati.
Nakon koncerta, u pauzama između priča o nekim iskustvima sa koncerata na kojima je on svirao, i vrlo prepoznatljivog britanskog humora (koji ili voliš ili ne, ja volim), dotakli smo se i nekih drugih tema.
Jedno od pitanja bilo je i o tome koju vrstu muzike svira Vlatko Stefanovski.
Ipak on se prvi put susreće sa ovim bendom i njihovom muzikom.
Nezahvalno je svrstavati muziku po žanrovima, neke bendove je nemoguće staviti u neku od “fioka”, no, to je ljudska potreba, to je i znak raspoznavanja i identifikovanja, i sveprisutna je.

Muzički izbor ovogodišnjeg Nišvila...

.. je pomalo poput rasprave o De gustibus non est disputandum..
Nišvil je ove godine pružio priliku da čujemo izvanredne muzičare, ali pitanje koje je odjekivalo tvrđavom, povremeno, i od nekih muzičara, i kod publike, novinara i poznavaoca džeza bilo je ..

Nedostaje li nam džez bina?

Ovo se pitanje čulo s’vremena na vreme i na ulicama, u toku dana, dok su posetioci Nišvila sabirali utiske.

Muzički festival u Nišu već godinama unazad pomera granice muzičkog ukusa.
Upravo bi se ovde moglo više pisati o reči “pomera”.

Zbog raznovrsnosti muzike neki zameraju što se Nišvil i dalje promoviše kao džez festival dok drugi smatraju da ta mogućnost otkrivanja nove muzike i uživanja u izvedbama nekih svetskih majstora i svestranih muzičara koji nude nova iskustva kombinovajući džez sa drugim pravcima — upravo izdvaja Nišvil od drugih festivala.
I izdvaja ga.

Zamerke proteklih godina pri izboru muzičara i bendova bile su najčešće na račun etno džeza i naravno na isticanje Šabana Bajramovića.
Bilo da je u pitanju oduševljenje afrobit muzikom energičnog Šona Kutija (Seun Kuti), najmlađeg sina afrobit pionira Fela Kutija, koji je na koncertu gotovo uspeo da proizvede “katarzičan” doživljaj dok je strastveno prenosio svoje aktivističke ideje ili “irskom žurkom” Boba Geldofa (Bob Geldof), koji je svakako privukao publiku kojoj džez nije toliko dopadljiv kao muzički žanr, izvesno jeste da su svake godine ljubitelji muzike bogatiji za makar jedno novo muzičko iskustvo.
No, može li se o jednoj subjektivnoj stvari, poput muzičkog ukusa, biti objektivan?

Razmena muzičkog iskustva je ono što Nišvil i dalje vredno čuva
Zbog ove činjenice, festival zaslužuje da bude više promovisan i popularizovan.

Tradicije koje su pokrenute još sa prvim festivalom se nastavljaju, pa tako publika svake godine ima priliku da uživa u ostvarenjima bugarskih muzičara, primera radi.

Ako tome dodamo koliko je današnja bugarska scena zanimljiva i raznovrsna, onda smo u prilici da čujemo i otkrijemo muziku koju do tada nismo čuli. Kao što je za mnoge, uključujući i mene, novo otkriće bio bugarski bend koji je ove godine nastupao u Nišu, Desy Live Band.

Ova sastav koji je okupljen oko pevačice i autorke muzike i tekstova Desislave Andove ne može se strogo svrstati u neki muzički pravac, ali se može reći da je muzika ovog sastava utemeljena na modernom džezu. No, neke numere prelaze u potpuno druge pravce, i prave još veći korak dalje od bilo kakve ideje o džezu.

Iz (mog) ugla slušaoca, to je bila magija na bini.

Ta grupa ljudi, koji su na glavnoj bini nastupili poslednji, uspeli su muzikom ispričati toliko različitih priča da je posle njihovog nastupa jedino bilo moguće ćutati i upijati tu kompleksnost koja je i dalje bila prisutna.

Kris Fan (Kris Funn) i Kristijan Skot (Christian Scott) koji su nastupali pre njih, snimali su sa oduševljenjem njihov nastup. Oduševljenje ovde nije dovoljna dobra reč da opiše njihove izraze lica.

Po završetku koncerta, otišli smo iza bine da se zahvalimo.
Deki Šobot, glavni stejg menadžer (stage manager), komentarisao je njihov nastup.
Odakle su se oni stvorili? — pitala sam.
Jesi videla? - nasmejao se sa oduševljenjem - Desi je sjajna. Oni su bili moj predlog i preporuka.
Ništa manje uzbudljiv nije bio i nastup AJS Kvarteta (AJS Quartet), najpopularnijeg albanskog džez benda, koji kombinuje različite džez stilove.

Tu je svakako i trojac koji je u Niš doneo muziku “Plave pustinje” - Josi Fajn (Yossi Fine), Ben Ajlon (Ben Aylon) i Šeron Mensur (Sharon Mansur).
Ali šta je tačno muzika “Plave pustinje”?

Producent sa nekoliko Gremi nagrada i nekadašnji saradnji Dejvida Bouvija — to je ono što će se najčešće čuti o Josi Fajnu.
Princeza srednjoistočnih klavijatura je sintagma koja prati Šeron Mansur, a Ben je najpoznatiji po jedinstvenom stilu neo-afričkog sviranja bubnja.
Ovo su samo reči koje mogu dati kredibilitet, ali ne nužno i kvalitet.
Kvalitet se vidi na bini.

Ovo se naravno odnosi na bendove koji se slušaju po prvi put. Isto kao što će nastupi nekih bendova biti mnogo bolji uživo od njihovih studijskih albuma.

Kvalitet se može videti u energiji i uživanju koju muzičari iznose i koje dele sa publikom.

Njihova je energija bila jedinstvena, sveprožimajuća. Muzika specifična mešavina različitih stilova.

Saša Drah i ja smo stajali sa leve strane bine dok su oni delili svoju muziku sa prisutnima.

Saša je jedan on zaštitnika džez književne baštine zbog čijeg rada i prevođenja ćemo imati prilike da znamo i sačuvamo istoriju džez muzike.
On je na Nišvilu promovisao svoju knjigu Svijet dzeža — od Adorna do Džona Zorna u okviru “Nišville Jazz&Book’s Session” festivala. O njoj će se tek pisati.

Ko su ovi? — pitala sam u jednom trenutku potpuno hipnotisana.
Ne znam, ali su sjajni. — rekao je sa uživanjem.

Na glavnoj bini se mogao čuti i zvuk punk-džeza. Odjekivao je tvrđavom zahvaljujući nastupu londonskog sastava Dat Brass.

Međutim, po mišljenju nekih, ovom “punk-džezu” nije baš mesto na tvrđavi.
Mejsio Parker(Maceo Parker) i Džamal Tomas Bend (Jamal Thomas Band) bili su ove godine nosioci fank zvuka i oduševili su mnoge svojim nastupima. Ostale bine su takođe nudile kvalitetnu muziku, svaka različita po konceptu, za različite ukuse.

Kako je izgledala “džez bina” na Nišvilu?

Zahvaljujući Nišvilu ove godine slušali smo Dejvida Mareja (David Murray). Ovaj poznati saksofonista, kompozitor i aranžer, dobitnik je Gremi nagrade, i iza sebe ima 150 albuma pod svojim imenom i još preko stotinu kao gostujući muzičar.

Kao specijalni gost nastupio je sa Lidijan Orkestra (Lydian Sound Orchestra). Jedan od najoriginalnijih i najkreativnijih džez bendova savremene svetske scene obeležio je tri decenije postojanja.
Njihov nastup bio je jedan od mojih najjačih utisaka ove godine.
Ne sme se propustiti prilika i da se spomenu nastupi Krisa Potera (Chris Potter), koji je “jedan od najproučavanijih saksofonista na planeti”, kako navodi Downbeat magazin.

On je prvo nastupio sa Ferenc Nemetom (Ferench Nemeth), svestranim džez bubnjarem, i Gilad Hekselmanom (Gilad Hekselman), jednim od najperspektivnijih gitarista danas, posebno poznatim u Njujorku, da bi već sledećeg dana, zbog otkazivanja nastupa Dejvida Libmana (David Liebman), svirao sa Piterom Erskinom (Peter Erskine), jednim od najtraženijih bubnjara na svetu i dvostrukim dobitnikom Gremi nagrade, Keni Vernerom (Kenny Werner), svetski poznatim pijanistom, kompozitorom, aranžerom, ali i esejistom, i kontrabasistom Johanesom Vejdnmilerom (Johannes Weidenmuller) koji je u svojoj muzičkoj karijeri osvojio i nagradu svojevremeno 1993. “Mladi evropski džez muzičar godine”.

Ova dva koncerta će se sigurno pamtiti dugo.
No, bilo je još koncerata koji će se pamtiti.
Kristijan Skot (Christian Scott), trubač i kompozitor, čiji je već prvi album bio nominovan za Gremi nagradu, i koji se smatra jednim od vodećih zvezda nove džez scene u Americi, oduševio je posebno mlađu publiku.
Pored njega, na bini su bili izvrsni mladi džez muzičari koji će tek da stvore muziku koju ćemo voleti.

Muzička magija iza bine

Priča o magiji je nekako uvek priča koja se dešava negde druge. Međutim, ona se dešava paralelno.

Ono što publika ne uspe da vidi i i doživi jeste razmena iskustva i energija muzičara iza bine.

Uspostavljanje saradnje muzičara koji su se tek upoznali.
Ili svirali zajedno po prvi put.

Ili su oduševljeni prilazili drugim muzičarima inspirisani njihovom muzikom.

Tu su i video zapisi nastupa koje nose sa sobom, o kojima pričaju, na kojima će možda raditi zajedno.

Tu su i razgovori o muzici, o džezu, o istoriji džeza, planovima, saradnjama, pločama i knjigama.

Tu je i neobavezno džemovanje u pauzama.

Tu su i razgovori o svim drugim muzičkim pravcima koji nastaju u fuziji sa džezom.

Tu bismo mogli reći da su možda i začeci nekih muzičkih projekata i muzike koju ćemo tek slušati.

To je i magija festivala, ona koja se dešava iza bine.
Ovo gore puko nabrajanje muzičara i bendova koji su ove godine nastupili na Nišvilu može samo da pruži sliku o različitim muzičkim stilovima koji su se ove godine čuli sa glavne pozornice. I svakako nisu spomenuti svi.

I ovde možda i stižemo do odgovara na pitanje -

Da li nam treba džez bina?

Da.

Kratko i jednostavno.

No, potrebne su nam i druge. I za te “druge” možemo upravo da zahvalimo Nišvilu i poželimo da ostvari dugu tradiciju uspešnih dešavanja.
Na kraju, o ukusima se i dá raspravljati, i raspravlja se. U praksi, iza uspešnog festivala stoji mnogo truda, želje i organizacije.

Da li će se udovoljiti svima?

Neće.

Upravo i zato su možda priče o muzici i najzanimljivije.

Branislava Milosalvljević